Većina onih koji putuju uživaju da probaju nacionalnu kuhinju zemlje koju posećuju. Nakon mesec dana u Japanu, voleo bih da podelim svoje iskustvo.

Gde biste odveli nekog stranca na večeru u Srbiji? Ili da suzimo izbor, u Beogradu? Da li bi to bio neki ,,fensi” restoran sa modernom kuhinjom i poznatim svetskim vinima ili bi bio jedan od restorana u Skadarliji?

Ja bih svog posetioca odveo u kafanu u kojoj stolove pokrivaju karirani crveno-beli stolnjaci, a živa muzika svira starogradske i druge prave narodnjake idući od stola do stola sa tamburom, kontrabasom i harmonikom iz koje vire novčanice. Pilo bi se ,,litar-litar” u kombinaciji Knjaza i nekog jeftinog domaćeg vina (počinje se šljivovicom naravno), a za jelo bih poručio sve redno kao za slavu, da gost može da proba. Kafanu bi napustili siti, pripiti (da ne kažem pijani) i veseli, a stranac iz naše priče bi to iskustvo pamtio ceo život!Mene nije imao ko da odvede u takvo, naravno u skladu sa njihovim kulturom, mesto u Japanu, ali sam rešio sam da ga nađem.

Jedno veče sam odlučio da ne želim da jedem u nekom od restorana u ,,ulici gladnih” u Kjotu, već da ću da večeram u nekoj lokalnoj kafani u Takacukiju gde sam odsedao, mesto između Kjota i Osake. Hodajući od Takacukiši stanice, ulicom u kojoj su prodavnice i restorani naslagani jedni do drugih, skrenuo sam desno u uličicu koja je seče. Vrlo brzo sam naleteo na objekat ispred kog visi noren, nikakvog drugog znaka nije bilo koji bi ukazivao šta se krije iza. Provirio sam kroz zavesu i potvrdio da je u pitanju kafana. Ulazim unutra. Za šankom stoji lokalna ekipa koju čine pretežno sredovečni muškarci koji izgledaju kao da su upravo završili smenu na poslu i opuštaju se ispijajući pivo ili sake dok divane cigarete i nabadaju neko meze. Kada sam ušao, kao u kaubojskim filmovima, nastala je dramska pauza u kojoj su svi osmotrili naizgled zalutalog gajdžina (stranca). Momenat prekida gazda iza šanka koji mi je na japanskom poželeo dobrodošlicu gromkim glasom, atmosfera se vraća u normalu, a gosti se pomeraju u stranu da mi naprave mesto za šankom gde je vlasnik pokazao uzvikujući dozo (jap. izvolite). Gazda, za kog sam kasnije saznao da ga mogu oslovljavati sa taišo (što je u neku ruku ekvivalent našem šefe, majstore, gazda, itd.), mi pruža jelovnik koji je crno na belo, bez slika, na japanskom.