U prošlom tekstu sam govorila o tome koliko je važno da obedovanju pristupamo u dobrom raspoloženju i sa dobrim mislima. Pored toga kako se prema hrani odnosimo dok jedemo i sam proces pripremanja hrane je, jako važan.Svaki kontakt sa hranom je razmena energije.Tokom kuvanja vi svojom energijom, mislima i emocijama utičete na hranu. Hrana pripremana sa ljubavlju, bez žurbe i nervoze biće zdravija i ukusnija. Nije dovoljno da samo jedemo sa radošću već tako treba i da pripremamo hranu. Kako većina domaćica danas ima jako malo vremena za pripremanje hrane, kuvanje je postalo više teret nego zadovoljstvo. Zbog nedostatka vremena domaćice često pripremaju obroke za nekoliko dana unapred. Na žalost hrana koja dugo stoji gubi svoju hranljivost, svoju životnu silu i svoju energiju. Šta tek da kažemo o industrijskoj hrani koja prerađena stoji mesecema i uz to još uz mnoštvo aditiva, boja, konzervansa... Pitanje je samo kako zaposlena žena da uz sve svoje obaveze još stigne da svakodnevno sa ljubavlju priprema zdravu i ukusnu hranu za svoju porodicu. Zaista današnje domaćice se često ponašaju kao mađioničari  jer treba sve da urade i još da potroše što manje novca. Na sreću postoji puno recepata za zdrave i ukusne obroke koji se mogu brzo i lako pripremiti. Kada bi se prilikom kuvanja hrane uključili svi članovi porodice a ne samo majka to bi se pretvorilo u zabavu i uživanje. Takva hrana bi bila pravi melem za naš organizam i za našu dušu.

Živimo u vremenu u kom hranu posmatramo samo kao sredstvo koje služi da utolimo glad ili ukusnu poslasticu koja će da obraduje naša čula, da hrana zrači suptilnom energijom ali i da prima energiju malo ko je svestan. Zato se često prema hrani odnosimo nemarno. Ne poštujemo je, jedemo na brzinu, „s nogu“, usput, nesvesno... Često se dok jedemo osećamo loše, tugu, usamljenost, strah, koju pokušavamo da ugušimo hranom predajemo toj istoj hrani dok je jedemo i ponovo je unosimo u nas. I tako se vrtimo u začaranom krugu. Zato, volite hranu koju  jedete i poštujte je. Hrana vam daje snagu i zdravlje. Ona hrani i vaše fizičko ali i vaše energetsko telo. Uživajte u hrani potpuno i naravno ne preterujte. Pravo uživanje u hrani ne znači prejedanje i ždranje. Jedite onoliko koliko je potrebno da se zasite. Jedite polagno i neka sva vaša čula osete zadovoljstvo. Kada ste nervozni i napeti bolje je da odložite svoj obrok dok se ne smirite. Samo tako će hrana biti ukusna, osnažujuća i lekovita za vas.

Danas je sve više gojaznih i bolesnih ljudi u razvijenim zemljama. Uporedo raste i broj onih koji se zalažu za zdrav način israne. Ipak svi ti različiti režime zdrave ishrane su često ekstremni i isključivi. Svako je ubeđen da je samo njegov način zdrav a sve drugo je štetno. Čovek je biće koje ima razvijena čula i potrebu da uživa i u ukusu, mirisu i izgledu hrane. Zato i zdravi obroci moraju da zadovolje naša čula. Ukoliko se mučite dok jedete zdravu hranu imaćete mnogo manje koristi od nje nego što očekujete. Stalno zaboravljamo koliki je uticaj psihe na naš život i zdravlje. Ljudi koji su preterano opterećeni onim šta jedu i stalno u strahu od „nezdrave hrane“ stvarno se mogu razboleti ali ne toliko zbog hrane koliko zbog svog straha. S druge strane imamo ljude koji ne mogu da odole tzv. lošoj hrani a potom osećaju grižu savesti i kajanje što će samo po sebi tu hranu učiniti još gorom. Zato ako već jedete nešto što smatrate da nije zdravo i da ne bi trebalo onda bar to jedite sa uživanjem. Vaše zadovoljstvo koje osećate dok jedete umanjiće negativno dejstvo „loše“ hrane. Ne zaboravite da svojim mislima možemo i najgoru hranu učiniti zdravijom i obrnuto, što svakako ne znači da treba da preterujete u toj „lošoj ishrani“. Vrlo često smo u situaciji da vidimo roditelje koji teraju decu da jedu nešto što im se ne sviđa a što je zdravo. Deca plaču i jedu dok im se suzice slivaju u tanjir. Sa tom „dobrom“ hranom oni su „pojeli“ i svoje suze. Na taj način deca hranu doživljavaju kao neprijatelja ili sredstvo za ucenu roditelja. Znate ono „ako pojedeš sve iz tanjira vodiću te u grad“. Deca odmalena stiču navike u ishrani. Ponašanje roditelja koji im na ovakav način nameću zdravu hranu može kasnije u životu izazvati razne poremećaje u ishrani. Ti ljudi i kada odrastu mogu hranu doživljavati kao lek protiv usamljenosti, utehu, kaznu, nagradu... sve samo ne ono što ona u istinu jeste za nas.

I na kraju kako je Hipokrat rekao:“Neka nam lek bude hrana i hrana neka bude lek.“ To može biti samo ona hrana prema kojoj se odnosimo sa ljubavlju i poštovanjem

Milena Marjanović
astrolog, hipnoterapeut i life coach